Пре неки дан срео сам се са Томасом Хамарбергом Комесаром за људска права Савета Европе (СЕ). И овај разговор са њим, као и сви ранији, будући да је Хамарберг изузетно занимљива личност, у светским релацијама афирмисан борац за људска права, добронамеран и врло културан саговорник, био је пријатан. Али, и пријатан разговор може да подсети на неке непријатне чињенице. Тако је разговор са Комесаром за људска права савета СЕ неминовно подсетио на то да је, фундаментални међународни документ у области заштите података о личности – Конвенције 108. о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података, донет управо у оквиру СЕ. А нажалост и на то да, иако се наша земља може похвалити да је „стари" потписник Конвенције (још као СРЈ), реално стање ствари говори о таквом односу према преузетим обавезама којим се, ни у ком случају, не бисмо могли похвалити.
Илустрације ради, једна од важнијих ствари предвиђених Конвенцијом, у чл.6. је то да се лични подаци у вези са расним пореклом, политичким опредељењем, верским убеђењем или неком другом врстом убеђења, као и лични подаци у вези са здравственим стањем или сексуалним животом могу аутоматски обрађивати само у случају да домаће законодавство за то предвиђа одговарајуће гаранције.
Мање-више исто и ми смо уписали у Закон о заштити података о личности, у чл.16. Али Закон није конкретизовао гаранције већ је само предвидео да ће то бити учињено уредбом Владе и то у року од шест месеци од ступања на снагу Закона. Али ни пошто је протекло пет пута по шест месеци, та Уредба није донета. И тако, Законом зајамчена “посебна” заштита “нарочито осетљивих” података не само да није посебна него уопште не постоји, још увек је само празна прокламација, “мртво слово” на папиру. Не знам да ли за то, са становишта минимално коректног односа према извршавању међународних обавеза, и што је још важније према законом зајамченим правима грађана, постоји некакво “објашњење”, али оправдање не постоји.