Извор: Блиц
Родољуб Шабић, повереник за информације
Недавно сам разговарао са Берндом Флоратом, директором у Повереништву СР Немачке за руковање досијеима Министарства за државну безбедност некадашње ДР Немачке (Штази). О чему другом него о поступању са досијеима тајних служби, јер начин на који је Немачка решила питање поступања са досијеима тајних служби бившег режима представља најбољи пример у укупној упоредној међународној пракси, па су за сваку земљу суочену са овим питањем немачка искуства изузетно корисна. Основна ствар, differentia specifica “немачког начина” у односу на све остале, мање или више (не) успешне било је да ово питање никада није третирано као дневнополитичко, као прилика да се његовим “покретањем” остварују резултати на плану политичког маркетинга.
Напротив, третирано је као питање од изузетног значаја за цело друштво, питање од чијег решавања умногоме зависи однос и према прошлости, и према будућности заснованој на идејама правде, демократије и људских права. С тим у складу Немачка је ангажовала ресурсе који су из наше перспективе тешко замисливи. У једном тренутку у Повереништву за руковање досијеима Штазија радило је чак 3.500 људи, а чак и данас, када је добар део проблема решен, тамо ради око 2.000 људи са буџетом од око 100 милиона евра. Нама, на срећу, нису потребни ни изблиза такви ресурси. Али, извесно је да ни они који су нужни никако не могу бити занемарљиви. Зато, нешто просто боде очи. Иако би свака озбиљна расправа о Закону о досијеима тајних служби, у последње време више пута најављиваног, морала подразумевати постојање јасне представе о потребним кадровским, логистичким, материјалним и другим ресурсима и спремност да се ти ресурси заиста обезбеде, ипак се те ствари практично и не спомињу. “Расправа” их “третира” као потпуно небитне. Зар није у довољно прилика потврђено да чувени “методолошки приступ” у стилу “лако ћемо” не може дати потребан резултат? Али да може компромитовати и најбољу идеју.