Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић упутио је писмо републичком јавном тужиоцу Загорки Доловац. Непосредан повод за писмо била је тужба Републичког јавног тужиоца којом се тражи поништај решења Повереника којим је наложено да се јавности учини доступном професионална биографија поступајућег заменика јавног тужиоца у случају Савамала, али је Повереник у писму указао и на низ других разлога који налажу преиспитивање односа Тужилаштва према правима грађана на слободан приступ информацијама и на заштиту података о личности, као и према активностима Повереника који та права, по закону, штити.
Тужбу против Повереника у случају Савамала, Републичко тужилаштво поднело је на основу члана 11. став 3. Закона о управним споровима, дакле, због "кршења закона на штету јавног интереса". Као одредба која је наводно повређена назначена је сасвим анахрона одредба Закона о јавним тужилаштвима о "службеној тајни", која је изгубила правну снагу на основу Закона о тајности података који је био lex specialis и lex posterior и који "службену тајну" не познаје чак ни као термин. Подједнако је важна једна неспорна, фактичка чињеница. То, да су, не само биографија заменика јавног тужиоца која је предмет решења Повереника, него и низ других биографија одавно биле и у тренутку подношења тужбе, а и данас су доступне најширој јавности преко веб сајта Државног већа тужилаштва. Радом Државног већа тужилаштва, по закону, руководи републички јавни тужилац, који руководи и радом Републичког јавног тужилаштва. То да се професионалне биографије тужилаца чине доступним најширој јавности преко Интернета, а да се истовремено решење Повереника којим се налаже да се јавности оне учине доступним квалификује као "кршење закона на штету јавног интереса" је апсурдно, представља дословно правни оксиморон.
Повереник се осврнуо и на статистичке податке о подношењу тужби на основу чл. 11 ст. 3 Закона о управним споровима, подсећајући да примена тог института није ствар произвољности, да подразумева поштовање слова и духа закона и одговарајућих стандарда, указујући да статистички подаци о тужбама које је по наведеном основу Републичко тужилаштво уопште подносило (а које може да подноси против више стотина органа) говоре да се те тужбе подносе искључиво (уз можда само један преседан) против Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Не желећи да спекулише с тим да ли с оваквом праксом Републичког јавног тужилаштва жели имплицирати закључак да је Повереник једини државни орган који "крши закон и угрожава јавни интерес" , повереник оцењује да је, у атмосфери у којој, нажалост, органи власти масовно и робусно крше законе, тако нешто екстремно некоректно и недопустиво.
Повереник је упозорио и на то да кршење права грађана не наилази, ни изблиза, на адекватну кривично правну реакцију, оцењујући да је тужна реалност свакодневно суочавање са мноштвом озбиљних повреда права на приступ информацијама и права на заштиту података о личности, од којих велики број, најблаже речено, изазива велику сумњу у извршење кривичних дела и од стране службених лица, а да се истовремено поступци које тужилаштва тим поводом покрећу могу пребројати на прсте руке.