ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ


logo novi


ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ



logo novi

ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ





Читај ми

Извор: "Нин"

Интервју: Родољуб Шабић, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности

 

Само једном сам се, пре неколико година, обратио надлежнима. Урадио сам то, иако их ни тада нисам доживљавао превише озбиљно, јер нису биле упућене мени већ члановима моје продице. А реакција надлежних била је таква да је говорила да, чак и да су претње озбиљне, на помоћ и заштиту тешко да бих могао да рачунам.

 

Шест година након што је установљен институт Повереника за информације од јавног значаја, Родољуб Шабић каже за НИН да грашани Србије све више користе могућности да и м информација буде доступна. Извесно је да је у континуитету користе све више. Имајући у виду конкретне околности које говоре да Србији недостаје и да јој је буквално неопходан снажан механизам демократске контроле јавности над радом власти и функционисањем државних предузећа, јако је важно да се тај тренд настави. И да поновно посебно нагласим, да се инсистира на обавези власти да што више информација од јавног значаја објављује на проактивној основи, унапред, и не чекајући на конкретне захтеве грађана.

  

Да ли су сами медији или градјани, према Вашем искуству, довољно упорни да истрају у својим захтевима упућеним институцијама?

У годишњем извештају за 2010. који сам доставио Народној скупштини, поред осталог, стоји података да је у тој години Поверенику поднето више од 2000 жалби. То  је за 55% више него у претходној години, а чак седам и по пута више него у 2005. Тај податак потврђује да је све више оних спремних да упорно инсистирају на свом праву. И то је, са стварне демократизације друштва, заиста драгоцен податак. Јер, што је више грађана спремних да инсистирају на стварном конзумирању права која су уписана у Устав и права ове земље, који та права доживљавају озбиљно а не као козметичка, који се не мире са тим да та права зависе од било чије “добре воље”, то су веће шансе да процес демократске транзиције буде квалитетније и бржи.

 

Како се померала граница разумевања за значај јавности информација?

Ту “борбу” Повереник је водио са релативно скромним овлашћењима и апсолутно скромним ресурсима. Првих седам месеци нисам имао ни једног сарадника, а готово до половине 2009. било их је само пет. И данас, кад их има тридесетак, то је два пута мање од предвиђеног броја. Ради боље илустрације то је, имајући у виду надлежности, и релативно и апсолутно мање од сличних органа у било којој бившој југословенској републици.

И што се овлашћења тиче ствари стоје слично. Рецимо, док српски Повереник нема овлашћења ни да пред надлежним органом, покрене прекршајни поступак због кршења права на слободан приступ информацијама, словеначки повереник сам води поступак и изриче казне.

Зато се та “борба” морала заснивати и умногоме се заснивала на подршци јавности, грађана, цивилног сектора и, разуме се, медија. Повереник је честим присуством у јавности надокнађивао дефицит ресурса и овлашћења. Што је подршка јавности у бројним, различитим видовима била јача то је и степен “разумевања” био виши.


Како се претходних година мењао однос институција у правцу отварања података за јавност, ако се то суштински уопште догодило?

Не онако брзо колико би било пожељно, али се у континуитету мењао. Имамо један континуиран, прогресиван и неповратан процес. Не верујем да оно што је остварено може бити анулирано. Тежиште “борбе” треба пребаци на афирмацију савременог схватања права на слободан приступ информацијама. Схватања које подразумева да то право осим коректног поступања по захтевима за приступ информацијама подразумева много више - обавезу власти, на свим нивоима, да што више информација о свом раду, а посебно оних о располагању јавним новцем и јавним ресурсима објављују на проактивној основи, и не чекајући да то неко тражи. Добро је што, с тим у вези, има добрих примера. Због значаја институције, поменућу ето посебно Информатор о раду Народне скупштине, као заиста веома позитиван пример.


Које су институције данас најотвореније за сарадњу са градјанима и медијима? А на које имате највише жалби?

Које су институције најотвореније за сарадњу са грађанима и медијима треба да оцене грађани и медији. Што се жалби тиче, они су их, подносили против органа власти на свим нивоима. Ипак, убедљиво највише било је жалби на рад државних органа, организација и агенција Републике Србије, пре свега министарстава. Примера ради, у прошлој години највише жалби изјављено је против МУП-а, следе Министарство финансија, потом Министарство правде, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.

Ти подаци су, наравно, индикативни, али ипак на основу њих треба доносити генералне закључке. Типичан пример је МУП. Велики број жалби против овог министарства је последица чињенице да је према њему упућен далеко највећи број захтева за приступ информацијама, на које, бар на велику већину одговара без проблема. Постоје министарства са далеко мањим бројем захтева, па самим тим и жалби Поверенику, као што су нпр. Министарство животне средине и просторног планирања и Министарство финансија, која имају озбиљније проблеме у вези са остваривањем права на слободна приступ информацијама.


На које сте  врсте притисака наилазили током година свог рада на месту Повереника?

Ако мислите на директне, отворене притиске њих није било. Ни једном се до сада нисам суочио с нечим што бих тако квалификовао. У ширем контексту ствар је релативна и одговор на Ваше питање зависи од тога како човек доживљава различите непријатности. Мене, од свих непријатности које сам имао, бар на индиректан притисак евентуално асоцира једино хронично ускраћивање услова потребних за нормално функционисање институције Повереника.

Било је, разуме се, и других непријатности. Ја мислим да већину њих, у контексту реалног притиска, не треба схватати озбиљно. Нпр., анонимне увреде или претње, па чак и два саобраћајна удеса који су били последица прилично необичних кварова на мом службеном аутомобилу. Било је доста ситуација у којима је у истом контексту, понашање представника власти било необјашњиво. Као на типичан пример подсетићу на грубе, простачке увреде које ми је, због моје подршке легитимним захтевима медија да дођу до информација које би потврдиле деловање „друмске мафије“, својевремено упутио директор ЈП „Путеви Србије“. Он ће неколико година касније завршити у затвору, али је свакако индикативно да тада баш нико из Владе није нашао за сходно да његово понашање осуди или се бар огради од њега.


Да ли сте додељивање још једне надлежности (заштита података о личности), односно предимензионирање посла, доживели као притисак?

Нова надлежност, обимнија и комплекснија од дотадашње била је, разуме се, озбиљно додатно оптерећење. За сваког, а поготово за институцију која је и до тада радила у потпуно неадекватним условима. Али, без обзира на то, нисам је доживео као било какав притисак. Разумео сам то као израз определења Владе и Скупштине за опцију која се све више прихвата у упоредном праву. Слично организационо и фунционално решење по коме један орган обезбеђује заштиту и права на слободан приступ информацијама и права на заштиту података о личности постоји нпр. у Енглеској, Словенији, Мађарској… Али наравно, очекивао сам да то определење буде потврђено и обезбеђењем одговарајућих нужних материјалних, логистичких и кадровских претпоставки. А то је, на жалост, изостало.

  

Како радите додатни посао за  који нисте добили и нове услове?

Онако како је то у границама објективних околности уопште било могуће. Приликом предлагања Закона о заштити података о личности у образложењу предлога Влада је сама навела да ће примена закона подразумевати увећање буџета Повереника и, што је посебно важно, значајно повећање броја сарадника. Из несхватљивих разлога то је потпуно изостало. Не знам зашто, ваљда због грубог превида Министарства финансија, у целој 2009. Повереник није добио сагласност на корекцију кадровског плана, односно није могао запослити ни једног новог сарадника ради извршавања послова из нове надлежности. То је подразумевало да се нови послови могу радити једино у форми импровизације, помоћу “штапа и канапа”.

У 2010. години ситуација се значајно поправила, али је још увек далеко од оптималне. Ипак, бар када су у питању обавезе Повереника, успели смо да надокнадимо велику већину оног што је у претходној години, због недостатка елементарних услова било пропуштено.

  

Да ли Вам је  начин на који је регулисана област заштите података о личности добар основ за рад или Вам га, на против, отежава?

Нормативни оквир ни издалека није задовољавајући. Донели смо Закон о заштити података о личности, али он није сасвим усаглашен са стандардима ЕУ. Нисмо донели законе којима би била уређена питања заштите података у неким посебно деликатним областима, као што су нпр. обрада биометријских података, видео надзор, приватни сектор безбедности. Проблематични су закони у области образовања, здравства... Истовремено, неки закони који су донети су крајње проблематични, попут Закона о електронским комуникацијама. Од потребних подзаконских прописа у року су донети само они за које је надлежан био Повереник. Они за које су били надлежни Влада или министарства или су донети са доцњом или уопште нису донети. С тим у вези посебно је забрињавајућа двогодишња доцња са Уредбом о заштити нарочито осетљивих података због чега је законом предвиђена посебна заштита ове категорије података још увек  само празна прокламација.

Морамо урадити много тога. Треба донети или изменити велики број закона и прописа. А да би то дало ефекте  треба надзорној институцији, Поверенику дати неопходне кадровске и друге ресурсе и што је можда најбитније, спровести едукацију и грађана и оних који располажу подацима о личности. Наши грађани су навикнути да сваки час дају своје личне податке, чак и копије докумената, без јасне представе о томе због чега их дају и како ће се с њима даље поступати и да ли ће евентуално бити злоупотребљени.

Потребна је активност великог броја субјеката, али не стихијска већ заснована на јасно дефинисаној стратегији. Влада јесте, на упорно инсистирање Повереника усвојила Стратегију заштите података о личности, чији нацрт је Повереник припремио у сарадњи са експертима ЕУ, али, „усвојена“ Стратегија је мртво слово на папиру јер, мада је рок одавно истекао, Влада није донела Акциони план за њену реализацију.

 

Да ли сте након шест година задовољни резултатима рада канцеларије Повереника?

Статистички подаци говоре о скоро 12.000 регистрованих предмета, од којих је око 10.500 решено. Говоре о томе да у око 91% случајева интервенција Повереника даје резултат, да тражилац информација добија раније ускраћене информације. Говоре и о сталном расту броја жалби које се подносе Поверенику. У 2010. их је било до сада највише, преко 2.000, али само у прва три месеца ове године поднето их је скоро 1.000.

То су подаци. А није добро да ико сам оцењује сопствени рад, па ни ја то нећу чинити. Али, свакако да сам задовољан што могу да кажем да је рад институције на чијем сам челу оцењен веома добрим оценама монитора СЕ и ЕУ, независних експерата, новинарских удружења и других субјеката цивилног сектора. И што је најважније, да га свакодневно добро оцењују многи тзв. „обични“ грађани. Афирмисање ,у почетку потпуно анонимне институције, као органа власти у који грађани верују, што потврђује велики и стално растући број захтева за заштиту права, је највреднији резултат рада мојих сарадника и мог. То је успех. А објективан неуспех је то што упркос упорним настојањима, нисам успео да анимирам ни једну од неколико влада које су се промениле, да овој институцији пружи пуну, праву подршку.